Biti roditelj je velika odgovornost. Mora se voditi računa o mnogo čemu, ali preterana umešanost u detetov život može se odraziti podjednako loše kao i nemar. Treba imati meru, a kako je postići?
Emocije ljutnje i tuge su normalne pojave. Ako vam se dete rasplače, ne paničite. Nije svaki plač znak nečeg lošeg. Na primer, dete se igra sa kockicama, poruši ih, pa se rasplače. To je sasvim prirodno. Dete treba pustiti da samo ponovo složi kockice. Eventualno mu pokazati gde greši u slaganju. Dakle, u takvim situacijama asistirari, ali nikako i rešavati dečiji zadatak. Kroz pokušaje i pogreške dete uči.
1. Strah, ljutnja, sreća i tuga su osnovne emocije. Neke izazivaju neprijatnost, ali to nije razlog da decu lišimo mogućnosti da se sama izbore. Ukoliko drugi rešavaju uzroke negativnih emocija, uskraćuju se važna iskustva. Oduzima se iskustvo sagledavanja kako je biti u određenom raspoloženju, pa samim tim i šta pomaže u njegovom prevazilaženju
2. Dosadu deca treba sama da rešavaju!
Ona motiviše ljude na iznalaženje novih, kreativnih rešenja. Ukoliko rešite dosadu dece, uskraćujete im mogućnost da “uključe” sopstvene moždane vijuge i jačaju inteligenciju.
3. Deci treba dati osnovna upustva za rešavanje problema, ali samo rešenje i kako će na kraju, rešiti prepustite njima.
4. Posavetujte, usmerite, ali dozvolite detetu da samo reši svaki problem koji je primeren njegovom uzrastu.
Kako je čuvena antropološkinja Margaret Mid govorila decu treba učiti kako da misle, a ne šta da misle. U tom duhu savremena antropološkinja M. Golubović savetuje, učite decu kako da rešavaju probleme, nemojte im ih vi rešavati i pružati gotova rešenja.
Vaš Mačak Garfild!